Када сам почео да радим групну психотерапију са првим групама, почело је да се догађа оно што сам у себи осећао да ће се остварити и што ме је призивало да кренем са овим видом рада:
Људи који се до мало пре нису познавали су на видео позивима постали толико блиски и повезани, да ни сами нису веровали како је то могуће. Исти они су се претходно плашили да крену са мојим програмом баш због страха од излагања пред другима!
Из позива у позив се остваривала ланчана реакција доброте и саосећајности између људи који су до јуче били незнанци.
Док сам радио са једном особом, у исто време сам увиђао како сви остали учествују и како долази до промене и на њиховим лицима.
Када бих на позиву разговарао са једном особом, остали су се јављали изненађени, јер ”као да слушају делове из свог сопственог живота” и полако су им постајали јаснији њихови сопствени механизми по којима функционишу.
И што је још важније: Схватили су да нису сами у ономе што их мучи! Упознали су групу људи са сличним искушењима и страховима.
Да би ово све добро функционисало, на програму сам установио само два једноставна правила која важе за све: Нема осуђивања других учесника (ни њихових ближњих које спомену); Чува се приватност података – све што је речено и имена учесника остају искључиво унутар групе. Важно ми је било да се сви осећају довољно сигурно и да разумеју да нисмо овде да бисмо било коме судили, него да смо сви на истој страни (родитељ и дете, муж и жена, снаја и свекрва…) и да смо се окупили да бисмо мењали себе, а не друге људе.
Пошто сам у раду са њима примењивао методологију коју сам сам развио покушавајући себи да помогнем, а која је укључивала рад на емоцијама и ослобађање од заглављености у траумама кроз живот у вери, чланови сваке групе која је пролазила мој програм ”Упознај себе” почели су да остварују значајне промене у својим животима, знајући да у сваком тренутку имају подршку свих осталих из групе.
Групе нисам ограничавао по годинама или специфичности изазова (болест, проблеми у браку, проблеми са децом…), него сам их окупљао на основу тога што су се заглавили у неком аспекту свог живота и по томе колико заиста желе да помогну себи и направе промену. Знајући колико је рад на овако дубоком нивоу са траумама захтеван, радим само са људима који стварно желе промену. То је нешто што је и мене мотивише да им максимално пружим себе у терапеутском процесу.
Иако бих по својој људској слабости радо приписао себи заслуге за све оно што су ти људи постигли и што тренутно постижу, када бих то урадио не бих био у сагласности са Истином.
Истина је да се ја јесам потрудио да им будем стручна подршка, али највећи допринос њиховој промени дала је управо сама група, заједништво..
Искуство блискости, саосећајности, разумевања, прилика да њихова бол буде виђена и љубављу исцељена од оних који су све то и сами на својој кожи осетили, уместо осуђивања њихових слабости и посрамљивања нежно суочавање са Истином духом кротости осталих чланова групе… Све то омогућило је да спонтано процвета душа сваког од њих.
Како се ви осећате када пролазите кроз тешке тренутке и изазове? Да ли имате подршку која може да вам помогне? Да ли сте се некада осетили заглављено?
