Moja metodologija

Pristup koji koristim u mom radu sa klijentima veoma je specifičan i nastao je kao plod iskustva mog ličnog razvoja, pre svega kroz život u Pravoslavnoj veri, a potom i kroz stručne edukacije za psihoterapeuta i lični rad koji prolazi svaki psihoterapeut.

Nakon završene četvorogodišnje edukacije za porodičnog sistemskog psihoterapeuta prvo sam počeo da se u radu sa ljudima koristim samo ovim pristupom. Iako je bilo dosta dobrih rezultata, konstantno sam iznova uviđao da klasičnoj psihoterapiji (tzv. talk therapy) nešto nedostaje, jer iako klijenti osveste zašto nešto rade, često im to ne pomogne da to i promene (što je bio slučaj i u mom ličnom radu). Sve vreme sam intuitivno osećao da su emocije i zajednica ključ promene, ali da je potrebno nešto više od pukog ”razgovora o emocijama” da bi se one razrešile i da bi se ostvarila promena kojoj težimo…

Tražeći odgovor na ovu nedoumicu naišao sam na rad dr Gabor Matea i ubrzo upisao intenzivnu jednogodišnju edukaciju kod njega za rad na traumama, koji se zasniva na jasno definisanim principima medicine (posebno neurologije i fiziologije). Njegov pristup ”saosećajne radoznalosti” (Compassionate Inquiry) mi je pomogao da razrešim mnoga sopstvena traumatska iskustva i da na ličnom primeru vidim značajne promene. Sve više sam počeo da uviđam važnost implementacije istraživanja neuronauka u svet psihoterapije, kao i to koliko emocije i telo imaju važnu ulogu u procesu izlečenja.

Vremenom sam sve više istraživao i edukovao se iz ovih oblasti, jer sam se uverio da su mnogo efikasnije i u isto vreme naučno utemeljene. Neki od tih pristupa čije sam edukacije dodatno prolazio su polivagusna teorija dr Stivena Pordžesa, razvojni pristupi dr Gordona Njufelda, Right brain psihoterapija dr Alana Šora, Psihoterapija fokusirana na emocije, Trauma Master class na Univerzitetu u Oksfordu (dr Besel van der Kolk, dr Stiven Pordžes, dr Sju Karter…).

Iako se u radu oslanjam na bazična znanja porodične sistemske psihoterapije, mnogo više koristim principe koji su fokusirani na emocije i telo. Svemu ovome dao sam poseban pečat, jer sam shvatio da svi veći istraživači dolaze do istog zaključka koji glasi ”izlečenje se najprirodnije odvija u zajednici”, a životu u zajednici sam se učio u Pravoslavnoj veri.

Smatram da duhovnost ima ogromnu snagu u psiho-fizičkom blagostanju čoveka, posebno kada je reč o Pravoslavnoj veri. Mnogo pre nastanka psihoanalize i psihoterapije, oci pustinje (podvižnici) posvećivali su mnogo pažnje pokretima svoje duše kako bi se što više približili Hristu već ovde i sada. To dragoceno iskustvo može biti od velike koristi kada se koristi u psihoterapeutskom radu sa ljudima koji i sami žive životom Crkve.

Budući da psihoterapija prepoznaje duhovnost (veru) kao veliku snagu u životu čoveka, sasvim je legitimno koristiti sve plodove pravoslavne duhovnosti u radu sa osobama koje dele taj kontekst. Naravno, moj pristup podrazumeva da svoj psihoterapeutski rad ni slučajno ne koristim da bih bilo kome nametao život u veri, ali svakako da osnažim one koji za njim imaju potrebu.

Postoji veliki broj psihoterapeuta koji se u radu koriste iskustvima duhovnosti budizma ili drugih savremenih duhovnih praksi (tzv. New Age), što nije primenjivo niti blisko ljudima iz drugih verskih tradicija kao što je Pravoslavna vera, i zato postoji velika potreba i za pristupom koji kombinuje iskustvo duhovnosti Pravoslavne Crkve i legitimnih psihoterapeutskih modaliteta.

I tako je spontano nastala moja metodologija koja se zasniva na iskustvu života u Pravoslavnoj veri (gde bogosluženja, umno-srdačna molitva, pomisli i pokreti srca, kao i život u zajednici imaju ključnu ulogu u životu pojedinca), kao i na osnovama sistemske porodične psihoterapije i terapeutskih pristupa koji uključuju rad sa emocijama i fokus na telo. Sve ovo čini jednu harmoniju obuhvatajući sve aspekte čovekovog života: telesni, duševni i duhovni.

Cilj svih mojih programa jeste pomoći čoveku da se suoči sa izazovom (iskušenjem) sa kojim se suočava, tako da pre svega razume prirode svojih potreba da postupi na određeni način kako bi mogao svesno i odgovorno da donese svoju odluku, ali da pri tome bude autentičan, tj. da se ne udalji od Istine u sebi. U tome veliku važnost imaju emocije, pomisli i nesvesna uverenja, tako da je glavni fokus na njima. Ovaj koncept poznat je u otačkom iskustvu kroz različite fenomene asketske prakse, kao što su ”straženje nad pomislima”, ”rasuđivanje”, ”sozercanje”, itd.

Ono što moj pristup čini posebno drugačijim jeste prepoznavanje važnosti i naglašavanje korisnosti Isusove molitve kao molitvene prakse. Naravno, uvek klijente upućujem da o tome razgovaraju sa svojim sveštenikom, ali ih isto tako podstičem da ukoliko im život u veri predstavlja važan aspekt, da onda ova blagotvorna molitva postane što češće svakidašnje iskustvo kao izvor snage.

Poučen rečima sv. Starca Porfirija da bi ”pravoslavni hrišćanin trebalo da bude poput pčele koja leti sa cveta na cvet i uzima samo ono što je najbolje”, potrudio sam se da tako postupam prilikom svog usavršavanja u pozivu kojim se trenutno bavim, spontano kreirajući moj pristup.