Blog

Naiđe onaj period kada nas na poslu iznervira i najmanji problem koji nastane: kolega koji nije uradio onaj jedan zadatak koji sam ga zamolila, nestalo tonera u štampaču, koleginica mi dobronamerno rekla da se ne nerviram a ja bih je sada u top stavila zbog toga…

Toliko se trudim da na poslu sve uradim kako treba i onda napravim najgluplju moguću grešku koja me danima proganja, iako racionalno znam da nije smak sveta…

Da, racionalno znamo da nije smak sveta i da “svi greše”, ali i dalje budemo uznemireni… Zašto?

“Ne znam da kažem “ne” novim zahtevima šefa iako sam već preopterećena na poslu…”

Zašto mi je toliko teško da jednostavno kažem da ne mogu nešto da uradim?!Ispričaću ti jednu poučnu priču: Jednog dana stigao je cirkus u omanji grad. Dečak je radosno otišao sa roditeljima da gleda predstavu.

Mnogim ljudima je izazov da nakon radnog vremena prestanu da misle o poslu i da vrte filmove od danas ili razvijaju scenarije za sutra. Ne radi se o tome da te osobe ne žele da se odmore i ne nose one kući posao jer su “radoholičari” po svom izboru…

Zašto očekivanja nadređenih toliko mogu da nas uznemire, te da potpuno izgubimo sebe u takvim situacijama, i kako da se sa tim nosimo? Znam da će zvučati kao kliše, ali sve potiče iz detinjstva… Rani period našeg života nas oblikuje baš kao što će i drvo koje je mlado rasti u onom smeru u kom ga usmerimo.

Mnogi moji klijenti koji rade u velikim korporacijama i sistemima, a po prirodi su odgovorne osobe, često dođu do onog čuvenog pitanja: ”Kako nikoga nije briga što ovaj projekat očigledno neće uspeti?! Ne mogu da verujem da niko to ne vidi. A ako vide, kako se ne nerviraju kao ja oko toga?