Једна од важних способности која се често превиди и занемари током одрастања јесте способност да научимо да одморимо.
Ако се мало осврнемо, можемо приметити да код деце углавном развијамо радне навике и способност да уче, али не и навику да науче да одморе од учења и активности које имају током дана.
Наравно да је неопходно да деца развију радне навике, али исто тако је неопходно и да науче да прпеознају када су им капацитети испражњени и како да се одморе да би их поново напунили.
Када не научимо да одморимо, наша психа дословно не зна да стане са радом ни када формално завршимо са послом.Процеси у нама остају незавршени и то нас исцрпљује.
Посебно је важно имати у виду да се раст (физички, емотивни и интелектуални) највише одвија управо када одмарамо, јер тада наша психа има прилику да интегрише (усвоји) све оно што смо урадили, а тело да се регенерише.
Када кажем ”одморити”, не мислим овде само на одмор у смилу спавања или лежања на каучу док беживотно гледамо ТВ, него на способност да изађемо из стања високе побуђености у којој смо већи део радног дана.
Док би за децу одмор био кроз играње, јер се у игри искључују механизми одбране и игра деци омогућава да у сигурном окружењу осете емоције које се спонтано проживљавају у датом тренутку, за одрасле би одмор био активност у којој особа може да буде у додиру са својим унутрашњим процесима, али да се при томе не напреже. Једна од таквих активности би могла бити молитва, или боравак у природи (кратка шетња).
О овом искуству нам сведоче и древна монашка правила према којима би монах пет пута током дана прекидао свој посао (рукодељу) како би се помолио и одморио свој дух у наручју Бога.
Уколико не научимо да одморимо, ни наш рад не може бити продуктиван, јер ће нас временом водити у удаљавање од нас самих и прегоревање. Тако временом ”замрзимо” посао којим се бавимо, не схватајући да нам се у ствари само не свиђа начин на који функционишемо ми сами у том послу, јер се осећамо немоћно да променимо наш однос према њему.
Зато је веома важно помоћи нашој деци да науче да се одморе од активности тако што ћемо их повремено позивати на неку заједничку игру у којој ћемо бити упућени једно на друго.
Наравно, да бисмо могли помоћи нашем детету да научи да одмори неопходно је да прво сами то научимо. У томе нам понекад заиста јесте потребна стручна подршка, јер се догађа да наш нервни систем услед година и година рада остаје заглављен у симпатичкој функцији која има за циљ да нас покреће како бисмо постигли све што мислимо да је потребно урадити.
Одмор је пауза од ”морења” (бриге), раѕвијање способности да се не препуштамо ”бригама које нас море”.
