Моја методологија

Приступ који користим у мом раду са клијентима веома је специфичан и настао је као плод искуства мог личног развоја, пре свега кроз живот у Православној вери, а потом и кроз стручне едукације за психотерапеута и лични рад који пролази сваки психотерапеут.

Након завршене четворогодишње едукације за породичног системског психотерапеута прво сам почео да се у раду са људима користим само овим приступом. Иако је било доста добрих резултата, константно сам изнова увиђао да класичној психотерапији (тзв. talk therapy) нешто недостаје, јер иако клијенти освесте зашто нешто раде, често им то не помогне да то и промене (што је био случај и у мом личном раду). Све време сам интуитивно осећао да су емоције и заједница кључ промене, али да је потребно нешто више од пуког ”разговора о емоцијама” да би се оне разрешиле и да би се остварила промена којој тежимо…

Тражећи одговор на ову недоумицу наишао сам на рад др Габор Матеа и убрзо уписао интензивну једногодишњу едукацију код њега за рад на траумама, који се заснива на јасно дефинисаним принципима медицине (посебно неурологије и физиологије). Његов приступ ”саосећајне радозналости” (Compassionate Inquiry) ми је помогао да разрешим многа сопствена трауматска искуства и да на личном примеру видим значајне промене. Све више сам почео да увиђам важност имплементације истраживања неуронаука у свет психотерапије, као и то колико емоције и тело имају важну улогу у процесу излечења.

Временом сам све више истраживао и едуковао се из ових области, јер сам се уверио да су много ефикасније и у исто време научно утемељене. Неки од тих приступа чије сам едукације додатно пролазио су поливагусна теорија др Стивена Порџеса, развојни приступи др Гордона Њуфелда, Right brain психотерапија др Алана Шора, Психотерапија фокусирана на емоције, Trauma Master class на Универзитету у Оксфорду (др Бесел ван дер Колк, др Стивен Порџес, др Сју Картер…).

Иако се у раду ослањам на базична знања породичне системске психотерапије, много више користим принципе који су фокусирани на емоције и тело. Свему овоме дао сам посебан печат, јер сам схватио да сви већи истраживачи долазе до истог закључка који гласи ”излечење се најприродније одвија у заједници”, а животу у заједници сам се учио у Православној вери.

Сматрам да духовност има огромну снагу у психо-физичком благостању човека, посебно када је реч о Православној вери. Много пре настанка психоанализе и психотерапије, оци пустиње (подвижници) посвећивали су много пажње покретима своје душе како би се што више приближили Христу већ овде и сада. То драгоцено искуство може бити од велике користи када се користи у психотерапеутском раду са људима који и сами живе животом Цркве.

Будући да психотерапија препознаје духовност (веру) као велику снагу у животу човека, сасвим је легитимно користити све плодове православне духовности у раду са особама које деле тај контекст. Наравно, мој приступ подразумева да свој психотерапеутски рад ни случајно не користим да бих било коме наметао живот у вери, али свакако да оснажим оне који за њим имају потребу.

Постоји велики број психотерапеута који се у раду користе искуствима духовности будизма или других савремених духовних пракси (тзв. New Age), што није примењиво нити блиско људима из других верских традиција као што је Православна вера, и зато постоји велика потреба и за приступом који комбинује искуство духовности Православне Цркве и легитимних психотерапеутских модалитета.

И тако је спонтано настала моја методологија која се заснива на искуству живота у Православној вери (где богослужења, умно-срдачна молитва, помисли и покрети срца, као и живот у заједници имају кључну улогу у животу појединца), као и на основама системске породичне психотерапије и терапеутских приступа који укључују рад са емоцијама и фокус на тело. Све ово чини једну хармонију обухватајући све аспекте човековог живота: телесни, душевни и духовни.

Циљ свих мојих програма јесте помоћи човеку да се суочи са изазовом (искушењем) са којим се суочава, тако да пре свега разуме природе својих потреба да поступи на одређени начин како би могао свесно и одговорно да донесе своју одлуку, али да при томе буде аутентичан, тј. да се не удаљи од Истине у себи. У томе велику важност имају емоције, помисли и несвесна уверења, тако да је главни фокус на њима. Овај концепт познат је у отачком искуству кроз различите феномене аскетске праксе, као што су ”стражење над помислима”, ”расуђивање”, ”созерцање”, итд.

Оно што мој приступ чини посебно другачијим јесте препознавање важности и наглашавање корисности Исусове молитве као молитвене праксе. Наравно, увек клијенте упућујем да о томе разговарају са својим свештеником, али их исто тако подстичем да уколико им живот у вери представља важан аспект, да онда ова благотворна молитва постане што чешће свакидашње искуство као извор снаге.

Поучен речима св. Старца Порфирија да би ”православни хришћанин требало да буде попут пчеле која лети са цвета на цвет и узима само оно што је најбоље”, потрудио сам се да тако поступам приликом свог усавршавања у позиву којим се тренутно бавим, спонтано креирајући мој приступ.