Блог

Наиђе онај период када нас на послу изнервира и најмањи проблем који настане: колега који није урадио онај један задатак који сам га замолила, нестало тонера у штампачу, колегиница ми добронамерно рекла да се не нервирам а ја бих је сада у топ ставила због тога…

Толико се трудим да на послу све урадим како треба и онда направим најглупљу могућу грешку која ме данима прогања, иако рационално знам да није смак света… Да, рационално знамо да није смак света и да “сви греше”, али и даље будемо узнемирени… Зашто?

“Не знам да кажем “не” новим захтевима шефа иако сам већ преоптерећена на послу…” Зашто ми је толико тешко да једноставно кажем да не могу нешто да урадим?!Испричаћу ти једну поучну причу: Једног дана стигао је циркус у омањи град. Дечак је радосно отишао са родитељима да гледа представу.

Многим људима је изазов да након радног времена престану да мисле о послу и да врте филмове од данас или развијају сценарије за сутра. Не ради се о томе да те особе не желе да се одморе и не носе оне кући посао јер су “радохоличари” по свом избору…

Зашто очекивања надређених толико могу да нас узнемире, те да потпуно изгубимо себе у таквим ситуацијама, и како да се са тим носимо? Знам да ће звучати као клише, али све потиче из детињства… Рани период нашег живота нас обликује баш као што ће и дрво које је младо расти у оном смеру у ком га усмеримо.

Многи моји клијенти који раде у великим корпорацијама и системима, а по природи су одговорне особе, често дођу до оног чувеног питања: ”Како никога није брига што овај пројекат очигледно неће успети?! Не могу да верујем да нико то не види. А ако виде, како се не нервирају као ја око тога?